DIVAN DAN ZA FUDBAL

DIVAN DAN ZA FUDBAL
27. Februara 2012. Komentari isključeni za DIVAN DAN ZA FUDBAL Glas Topnika Redakcija

walcottvsscum

Stiglo proljeće, od četvrtka. Preko noći  smo prešli sa nekih -1 na +15. Kako divan dan za fudbal,  razmišljah tačno u podne, dok  se u Arsenalovom dresu, sa pivom u ruci, šetkah prema King’s Head pub-u  na Highbury-u. Tamo me čekalo još nekoliko ‘brzinskih’ piva sa  radnim kolegom, neradnim drugom , Old School Goonerom.

Stojimo ispred pub-a, grijemo stare kosti na februarskom suncu, podmazujemo se Guinnesom. Pub je naravno pun, ali atmosfera je nekako letargična, pogotovu kad se uzme u obzir da je derbi u pitanju, nema pjevanja, nema drčnosti . Mickey kaze da nije baš optimističan, hrabrim ga tvrdeći da je 2:2 sasvim moguće. Gleda me u nevjerici. Prvi put da niti jedan navijač Arsenala  kojeg lično poznajem nije predviđao pozitivan rezultat. Diskretno ukazuje na četvoricu , koji bez ikakvih obilježja stoje iza njega, nasmijani, razgovorljivi…fuckin’yiddos…e taj moj drug Mickey je odgledao toliko utakmica Arsenal – Tottenham,  kući i na strani, da je izgleda razvio njuh za protivničke navijače. Nakon druge pive smo onako sramežljivo počeli kontati kako bi mozda i mogli izvući rezultat, ako Van Persie odigra, ako Walcott odigra, ako Song odigra…napuštamo pub uz poklik COME ON ARSENAL!!!
Pivo čuda čini za samopouzdanje.

Rastasmo se ispred stadiona, naći cemo se pored statue Tony Adams-a nakon tekme. Moje sjedište je u 15om redu, 20 metara od naše klupe.  Atmosfera dobra, ali može i bolje.

Počinje tekma. 

Skontah veliku hrvatsku zastavu Zadar-Tottenham i baš sam počeo tekstirati Mikija da obrati pažnju, kad nam uvališe prvi gol. ‘Here we go again’ moglo se osjetiti rapoloženje u publici… izgledamo nepovezano, oni izgledaju organizovano, mi se trudimo, a oni opasniji. Koscielny nekoliko puta dodaje loptu svom imaginarnom frendu,  Walcott očajan, bezidejan, kao da je zaboravio izaći iz svlačionice.

Van Persie zamalo da pogodi za izjednačenje, Friedel skida šut glavom Rosickog, dobro je, napadamo…odjednom lopta nekako prolazi centralno do Bale-a, koji  ležerno pretrčava dvojicu naših na rubu šesnaesterca, Chesney panično istrcava i…penal. Sa moje stolice izgledao je cist penal, oko mene se niko ne buni. Chesney zamalo skida Greedywhore-ov šut…kakav užas, pola sata prošlo, u našoj avliji nas najljući rival dere nas 2:0. Onih nekoliko hiljada šupaka okupljenih oko one Zadar-Tottenham zastave skaču u ekstazi.  Pjevaju, podjebavaju. Ostatak stadiona na rubu očaja.  Ljudi galame, neki na sudiju, neki na Walcotta, ali mnogi  u neodređenom pravcu.

Wenger konačno ustaje sa klupe. Izgleda mi nekako pogubljeno u onom poliesternom kaputu, na +12c. Neki uzvikuju ‘Sort it out Wenger’…ja mu poručujem da skine đudu. Pokušavamo napadati. Van Persie pogađa stativu, a nekih deset sekundi kasnije Sagna poentira glavom. Gol u pravo vrijeme. Vratili smo se u utakmicu.
Publika, a i igraci su se izgleda konačno probudili. I onda RVP uvaljuje golčinu. Mislim, fakat golčinu. Znam da je postigao puno atraktivnije golove, ali kad se uzmu u obzir protivnik, važnost utakmice, kao i rezultat u tom trenutku, mislim da nikad nije dao bolju golčinu.  Tad u publici nastupa nešto Što je bila ustaljena praksa na starom stadionu, grliš se i sa znanim i sa neznanim ljudima oko sebe. U ovom slucaju svi su mi bili neznani.  U roku od 5 minuta  atmosfera na stadionu se promjenila iz -1 u +15.

U nekakvoj poluekstazi odlazimo na poluvrijeme. Počinjem vjerovati da je oblak depresije što se nadvio nad stadionom, otfurao u nekom drugom pravcu.
Baš kao što su Walcott i Koscielny zaboravili izaći iz svlačionice u prvom poluvremenu, tako je izgleda  cijeli Scum tim zaboravio izaći u drugom.

Jednostavno smo ih rasturili. Satrali smo ih. Ubili puru u njima… (nastavite dodavati sami). Rosicky,koji nije odigrao bolju tekmu za Arsenal od ove,  nakon sjajnog proigravanja uvaljuje treći gol, njegov prvi od 2010. Na stadionu delirijum. Međutim, nije bilo mjesta za predah.
Destrukcija se nastavljala. Theo Walcott, kojeg bi većina nas zamijenila na poluvremenu za Ox-a, postiže dva sjajna pogotka.

E, sad mi već ponestaje fraza i izraza kojim bih opisao tu atmosferu, u meni i oko mene. Pogledao sam uživo  tekmi i tekmi u životu, ali ovako nešto se zaista jako rijetko ima prilike doživjeti. 
Oni izgledaju nokautirani. Počinjem priželjkivati 8:2…ova sekcija iza klupa počinje skandirati “Harry for England”, radimo im ‘ole ole’ sa loptom, sprdamo se sa njima…Parker fasuje crveni…na kraju izgleda da ćemo se morati zadovoljiti sa 5:2…

Ispred stadiona masovni ‘daj pet’ fazon, ljudi se slikaju sa statuom Tony Adams-a, pjeva se, ljudi veseli, nasmijani… čak se i  Miserable Mickey pojavljuje sa osmijehom od uha do uha, grli me ko da sam mu burazer. Ne sjeća se da je gledao bolju tekmu u životu, ja se sjećam jedne bolje, ali to je neka druga priča, koja pripada 80im godinama prošlog vijeka. Ova danas je definitivno druga najbolja sto sam ikad imao sreće pogledati.

Stojimo opet ispred pub-a, mješavina ekstaze i nevjerice na našim licima (did we just see this happen?), proslavljamo fantastičnu pobjedu, onoj četvorici yidsa izgleda više nije bilo do piva.

Grijemo stare kosti na februarskom suncu. Došlo proljeće.  Divan dan, pogotovo za fudbal.

 

Oznake